Češke Buđejovice - savršena pivska avantura!

Mnogima je pivo jedan od nezaobilaznih pratilaca putovanja vozom. Kloparanje točkova i posmatranje različitih krajolika uz gutljaje popularnog hmeljnog napitka dobija sasvim novu dimenziju. U ovoj priči ćemo spojiti dve radosti na najlepši mogući način – putovanjem vozom do najpoznatijih čeških pivara u čijim pivima uživaju ljubitelji širom sveta.

Ograničeno vreme na raspolaganju uslovilo je putovanje do Beča vazdušnim putem. Za sat vremena leta blagi zimski dan u Beogradu je zamenjen idiličnom snežnom bajkom u glavnom gradu Austrije. Zavejani Beč se polako budio a prva vožnja po šinama je usledila odmah nakon sletanja. Prigradski voz nas je brzo doveo do centra grada a metro do polazne tačke našeg pivsko-šinskog izleta – železničke stanice Franca Jozefa. Ova stanica je krajnja južna tačka istoimene pruge čije je izgradnja potpuno završena 1874. godine. Glavna pruga spaja Beč sa Hebom (Češka) preko Gminda, Čeških Buđejovica i Plzenja dok se deo odvaja za Prag. Stakleno – čelična stanična gromada je izgrađena 1978. i predstavlja naslednicu stanice koja je teško oštećena u bombardovanju, obnovljena nakon rata i ipak srušena 1974. Nekada su ovom prugom prolazili direktni vozovi na putu za Prag i Berlin ali se sada bez presedanja može stići najdalje do Pasaua i Čeških Velenjica.

Vreme do polaska voza za Češku prekratićemo uživajući u šetnji carstvujušćom Vijenom i u čuvenom bečkom pivu – Ottakringeru. Malo je poznato da je Beč dao ime i vrsti piva – bečkom lageru koji je prilično popularan na sasvim drugom kraju sveta. Ovaj tip piva se vrlo rado pije u Meksiku a njegovoj popularnosti je prilično doprinela kratkotrajna (1864 – 1867) vladavina jednog Bečlije, cara Maksimilijana I.

Po povratku na stanicu za kratkotrajno uzbuđenje pobrinuli su se automatski ormarići za kofere – suočeni sa dvojicom putujućih inženjera brzo su kapitulirali i odustali od dalje saradnje sa putnicima namernicima. Nakon ne tako kratke rasprave sa službom obezbeđenja ormarići su otključani te je na krilima pobede nastavljen put ka Češkoj.

Direktan voz za Češku je zbog bitke za ormariće propušten pa se dalje klackalo uz dva presedanja – u Gmindu i Češkim Velenjicama. U udobnim kupeima sa šest sedišta zagledani u plavi Dunav i snegom prekriveni pitomi pejzaž Donje Austrije putnici su utonuli u san. Pruga je elektrifikovana ali jednokolosečna te se putuje malo duže zbog čestih ukrštanja. Nakon nešto više od tri časa vožnje stižemo u Gmind. Po završetku Prvog svetskog rata severni deo mesta Gmind sa železničkom stanicom je pripao novostvorenoj Čehoslovačkoj i dobio novo ime - Češke Velenjice.

Nije bilo vremena za razgledanje Gminda te smo vreme do polaska voza prekratili u simpatičnoj piceriji na železničkoj stanici uz vrhunsko lokalno pivo Šremser. Po lokalu okačene umetničke slike na prodaju, svaka sa nalepnicom gde je bila ispisana cena. Mnogi su dolazili po picu za poneti no nije prodata nijedna slika za vreme našeg boravka. Sledeći voz nas je za nekoliko minuta prevezao preko granice u Češku. Kako je mrak uveliko pao i bivalo je sve hladnije obradovala je činjenica da je voz za Češke Buđejovice već na peronu. Stari ali dobro održavani i čisti češki vagoni su bili naš dom sledećih sat vremena do Buđejovica. Tamo se nalazi jedna od dve pivare koje ćemo posetiti na putu – „Budějovický Budvar“, kod nas poznatiji po nemačkom imenu Budweiser (o zanimljivom zamešateljstvu u vezi sa imenom piva biće još reči u nastavku).

Nakon pola sata pešačenja kroz sneg i led dostignut je cilj predviđen planom i programom putovanja – mali porodični hotel u neposrednoj blizini pivare. Soba čista i prostrana, posedovala je sve od značaja za dobar odmor – krevete i kupatilo. Za okrepljenje posle iscrpljujućeg celodnevnog putovanja izabran je restoran u sklopu pivare gde se može uživati u lokalnim specijalitetima i svežem točenom nefiltriranom Budweiser pivu. Bili smo počašćeni spontanim nastupom grupe, reklo bi se stalnih gostiju, koja bi ispijanje piva presečenog šljivovicom oplemenila povremenim pevanjem čeških pesama. Mi smo bili umereniji pošto i pored neupitnog kvaliteta posledice preteranog konzumiranja Budweiser-a mogu biti prilično neprijatne. Elem, nakon ića i pića na dnevnom redu je bio počinak kako bismo se pripremili za sutrašnju posetu pivari.

Organizovani počeci pivske izuzetnosti u Buđejovicama sežu u daleku prošlost. Sam grad je osnovao kralj Bohemije Otokar II 1265. godine a građanima je kraljevskom povlasticom dozvoljen neosporan luksuz pravljenja piva. Gradska pivara je osnovana 1495. a pravila je samo pšenično „belo“ pivo dok je vrednom građanstvu ostavljena proizvodnja ječmenog „tamnog“ piva. Ostatak srednjeg veka je bio nesumnjivo pivski dinamičan za grad i okolinu ali ćemo požuriti do samog kraja 19. veka odnosno u 1895. godinu. Tada je osnovana današnja pivara kao deoničarsko društvo pod nazivom „Český akciový pivovar“. Kao što joj ime govori, vlasnici su bili Česi koje je ujedinila ideja o zajedničkoj pivari. Tada postojeću gradsku pivaru Bürgerliches Brauhaus Budweis (Gradska pivara Budweis), osnovanu 1795. su vodili Nemci koji su od srednjeg veka činili značajan deo stanovništva grada. Češkom stanovništvu se nije preterano dopadala ovakva pivska jednostranost te su rešili da osnuju „svoju“ pivaru. Kako bismo bolje objasnili već pomenutu pivsku zbrku na kratko ćemo se preseliti preko „bare“.

Krajem 19. veka mnoštvo stanovnika centralne Evrope je sreću i bolji život potražilo preko Atlantskog okeana u Americi. Sa sobom su u novi zavičaj poneli i ljubav prema dobrom pivu te se pivo i uvozilo iz Evrope kako bi utolilo žeđ hiljada imigranata. Jedno od tih piva bilo je i „Budweiser Bier“ iz Buđejovica. Karl Konrad, jedan od miliona koji su došli u Ameriku da potraže svoje mesto pod suncem, je 1878. u Americi zaštitio ime „Budweiser Bier“ i u saradnji sa pivarom „Anheuser – Busch“ započeo proizvodnju. Nedugo zatim počeo je epski sukob dve pivare koji i danas traje. Iako je američka kompanija prva zaštitila naziv, češka kompanija tvrdi da je morao biti osporen pošto se pivo u Buđejovicama proizvodilo već nekoliko vekova u trenutku njegovog ponovnog otkrivanja u Americi.

Nakon Drugog svetskog rata obe pivare u Buđejovicama su nacionalizovane a pošto nemačko ime nije obećavalo uspeh u poslovanju Gradska pivara je dobila novo ime – Samson. Pod tim imenom je poznata i danas a od 2014. ima novog vlasnika, upravo korporaciju Anheuser – Busch koja je kupovinom želela da potvrdi pravo na naziv. Trenutno na pivskom bojištu maleni „Budvar“ uspešno odoleva džinu i bori se za ime širom sveta. U Evropi pravo na ime „Budweiser“ ima češka pivara dok etikete američkog piva krasi skraćenica – „Bud“. Izuzetak je Velika Britanija gde obe kompanije imaju pravo da koriste naziv „Budweiser“. Preko okeana situacija je očekivano drugačija – američko pivo se okitilo nazivom „Budweiser“ dok je češka pivara izabrala naziv „Czechvar“ za svoj proizvod. Od silnih brojki i podataka se ožedni te je najbolje da se najzad uputimo do pivare na obilazak i koje pivce.

Obilasci fabrike su mogući svakodnevno osim zimi kada su vrata za namernike zatvorena nedeljom. Zanimljiva je činjenica da je pivara i dalje u državnom vlasništvu što se može otrkiti i iz njenog punog naziva - Budějovický Budvar, národní podnik tj. narodno preduzeće. Tura po pivari je moguća samo uz prisustvo stručnog lica iz fabrike koje preuzima ulogu vodiča. U našem slučaju to je bio brkati inženjer proizvodnje. Domaćini su izuzetno ponosni na svežu vodu koja se crpi iz bunara u krugu fabrike sa dubine od preko 300 metara. Tokom ture se obilaze svi delovi pivare počevši od varione gde se mešavina vode i slada postepeno zagreva u ogromnim bakarnim tankovima, simbolima proizvodnje piva. Nažalost, umesto bakra se sve češće koristi aluminijum tako da je topla smeđe – crvena boja bakra stvar prošlosti u mnogim pivarama. Iz izuzetno toplih prostorija varione obilazak nas vodi dalje u podrume gde mlado pivo odležava i nakon nekoliko nedelja može se konzumirati. Industrijska proizvodnja obično zahteva filtriranje nakon odležavanja kako bi se uklonili ostaci kvasca. U podrumima poseta dostiže svoj vrhunac pošto posetioci dobijaju priliku da probaju nefiltrirano pivo istočeno direktno iz tankova. Nakon nekoliko čašica piva vesela grupa se seli u halu gde se vrši punjenje piva u flaše, limenke i buriće kao i pasterizacija kako bi se zlatna tečnost što duže sačuvala od propadanja.

O proizvodnji piva biće više reči u narednom tekstu kada će nas pruga odvesti do mesta gde je rođena jedna od najpopularnijih vrsta piva – pilsner. Poseta se naravno završava u prodavnici suvenira gde je moguće nabaviti razne pivske drangulije sa logotipom pivare.

Nakon pivskog zanosa odlučujemo se na svež vazduh i šetnju do centra mesta iako je napolju prilično hladno a sneg neumorno veje. Češke Buđejovice su centar regije Južna Bohemija i njen najveći grad. Posetiocima je definitvno najpoznatiji po pivari a takođe i po velikom centralnom gradskom trgu koji nosi ime osnivača grada Otokara II. Pred kraj Drugog svetskog rata grad je prilično stradao u američkom bombardovanju ali je obnovljen te se može uživati u srednjovekovnom centru. Nas pruga zove dalje te se lagano upućujemo ka železničkoj stanici u narednu pivsku avanturu.

Autor: Mihailo Popesku