Beogradska ostrva: 12 zelenih oaza na vodi (1. deo)

Objavljeno 25. oktobra 2019.

Da je geografski položaj Beograda jedinstven u Evropi – čitamo i slušamo oduvek. Na stavama dveju velikih reka, na raskrsnici tri evropska koridora, na kapiji centralne Evrope…

Posledica tako atraktivnog i strateški značajnog položaja je i nepregledan niz osvajača koji su ga pohodili, još od vremena kada se naš glavni grad zvao Singidunum, pa sve do pre 75 godina kada je umalo postao Princeugenštat.

Rastući neprestano u svim pravcima, Beograd se tokom vekova postepeno udaljavao od ušća Save u Dunav, širio uz njihove obale, „preskakao“ potoke i rečice i „savladavao“ brojna brda i bregove da bi se našao u današnjim granicama.

Mnogi će biti iznenađeni da se baš u tim granicama (ili tik uz njih) danas nalazi čak 12 rečnih ostrva - ada, svojevrsnih zelenih oaza, od kojih prosečni Beograđanin na većinu nikada nije ni kročio.


Ada Ciganlija i Savsko jezero

Ada Ciganlija

O Adi Ciganliji ne treba posebno govoriti – za razliku od ostalih ovo je verovatno jedina ada za koju gore navedena tvrdnja ne važi. Lako dostupna iz svih pravaca, jedna od najposećenijih destinacija u Beogradu istovremeno predstavlja najlepšu uređenu park-šumu u gradu, popularno kupalište (tzv. „beogradsko more“), mesto za šetnju, rekreaciju, celodnevni provod i večernji izlazak. I to sve na samo par kilometara od centra grada. Iako faktički predstavlja poluostrvo, do 1957. Ada Ciganlija je bila tipično rečno ostrvo, koje je potom nasipima spojeno sa kopnom u cilju stvaranja izletišta kakvo poznajemo danas. Manje je poznato da se od 1920. godine do kraja Drugog svetskog rata, na popularnoj Adi nalazio zatvor za državne neprijatelje. Do rata u njemu su „ležali“ pretežno komunistički aktivisti, da bi nakon rata zatvor bio rezervisan za tzv. narodne neprijatelje. Veruje se da je 1946. godine, upravo na Adi Ciganliji pogubljen i komandant jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoljub Draža Mihailović.


Veliko ratno ostrvo

Iako svima dobro poznato, ipak nema previše onih koji su koračali Velikim ratnim ostrvom, ili barem ne onim većinskim, „divljim“ delom. Smeštena na samim stavama Save i Dunava, od čijih je nanosa i nastala, ova tipična ada čiji je razvoj krajnje interesantan, predstavlja nesvakidašnju oazu flore i faune smeštenu na svega par kilometara od beogradske urbane džungle koja je okružuje sa čak tri strane. Odvajkada važna strateška tačka u napadima i odbrani grada, zbog ćudljivosti dve velike reke, Veliko ratno ostrvo nikada nije naseljavano. Mirna, a vodom i zelenilom bogata oaza, vremenom je postala jedna od najvažnijih ornitoloških stanica u Evropi, koja udomljava više od 160 različitih vrsta ptica i sa razlogom nosi status predela izuzetnih odlika zaštićenog zakonom. Jedan od zaštitnih znakova Velikog ratnog ostrva svakako je plaža Lido, tradicionalno kupalište Zemunaca, do kog se u letnjoj sezoni može doći privremenim pontonskim mostom koji počinje na zemunskom Keju oslobođenja. Van kupališne sezone, ljubiteljima prirode i avanturistima, ostrvo je dostupno isključivo čamcem.


Malo i Veliko ratno ostrvo (FOTO: Gegetti)

Malo ratno ostrvo

Iako podjednake starosti, po dimenzijama daleko manje, Malo ratno ostrvo nalazi se tik pored svog Velikog imenjaka, u „rukavcu“ Dunava koji okružuje Veliko ratno ostrvo sa južne strane, samo stotinak metara udaljeno od ušća Save. Premda oduvek značajno manje od Velikog, Malo ratno ostrvo nije uvek izgledalo kao danas. Nekada je ono bilo značajno prostranije, a u prošlosti je bilo poznato i pod imenom Konjsko ostrvo - po trgovačkim konjima koji su se ovde spokojno napasali dok su njihove gazde završavale poslove u Beogradu ili Zemunu. Sa početkom gradnje Novog Beograda 1947. godine, zemljište i pesak sa Malog ratnog ostrva korišćeni su za nasipanje močvare i isušivanje zemljišta za buduće naselje, što je uzrokovalo značajno smanjenje površine ostrva. U narednim decenijama, rečne struje su oblikovale ostrvo i ono danas izgleda poput manjeg izduženog spruda, u potpunosti obraslog vegetacijom i slabo pristupačnog za ljude. Gusta vegetacija predstavlja raj za ptice, dok znatiželjnicima ostaje da sa obližnih splavova i restorana na vodi čežnjivo posmatraju ovo parčence potpune divljine u nadomak Beograda.


Ada Međica

Smeštena između Savskog keja i Ade Ciganlije, Ada Međica predstavlja gotovo savršeni primer uređene divljine. Sa obe strane lako dostupna čamcem, dovoljno je udaljena od gradske buke i asfalta da ponese epitet zelene oaze mira, a opet i dovoljno pristupačna i urbana da konsantno privlači ljude sa leve i desne obale Save. Za razliku od većine beogradskih ada, Međica je sezonski naseljena - na njenim obalama, a mestimično i u unutrašnjosti ostrva, poslednjih decenija iznikli su brojni splavovi i sojenice, pribežišta za savršen odmor u prirodi usred velikog grada. Veličina ovih objekata propisana je zakonom (maksimalno 25 kvadrata), pa celokupan ambijent odiše posebnim skladom, u kome priroda ipak vodi glavnu reč. Najveći deo unutrašnjosti ade je pod šumom, manji deo pod livadama i cvećem, pa izuzev povremenih barica ispunjenih izdanskom vodom, ništa drugo ne ukazuje da se nalazite na ostrvu, sa svih strana okruženi Savom. Vlasnici sojenica i Udruženje ljubitelja Save i Dunava koje upravlja ostrvom insistiraju na čistoći ove oaze, što se može shvatiti već pri samom istupanju iz čamca. Stoga, nepisano pravilo za sve posetioce glasi – u povratku svoje smeće poneti sa sobom.


Sojenice i splavovi na Adi Međici (FOTO: Goran Anđelić)

Ada Huja

Za Adu Huju se, nažalost, danas baš i ne može reći da predstavlja gradsku oazu. Iako je to nekada bila, iako ima potencijal i da to ponovo bude, Ada Huja danas najvećim delom predstavlja ruglo, više nego mesto kojim bi Beograd trebalo da se ponosi. Naime, 60-ih godina prošlog veka, intenzivnim širenjem grada, zelena oaza podno novoizgrađenog naselja Karaburma pretvorena je u zvaničnu gradsku deponiju. Mesto na kome su brojne generacije Beograđana odrastale, igrale se „Robinzona“, kupale u tzv. Dunavcu, a u zimskim danima klizala po zaleđenom rukavcu – pretvoreno je u glavno gradsko smetlište. Tome je prethodilo nasipanje i zatrpavanje dela rukavca te pretvaranje Ade Huje u poluostrvo, a Dunavca u gotovo stajaću vodenu površinu u kojoj su završavale fekalije bezmalo cele Palilule i odakle se širio nesnosan smrad prema okolnim naseljima. Krajem 70-ih deponija je konačno izmeštena u Vinču, ali smetlište na Adi Huji ni do danas nije u potpunosti uklonjeno, niti je (polu)ostrvo sanirano. Poslednjih godina pojačan je aktivizam ka uređenju ove (bivše) ade. Iako ona danas jednim delom predstavlja relativno pitom krajolik i park sa sve više turističkih atrakcija, proći će još mnogo godina dok Ada Huja ne povrati svoj nekadašnji zeleni sjaj, prirodni i ekološki značaj za Beograd.


Pogled sa Ade Huje i Paradajz ostrvo u daljini (FOTO: screenshot Google Street View)

Višnjička ada („Paradajz“ ostrvo)

Ipak, da u ovom delu grada ne bude sve tako crno po pitanju rečnih ostrva, „pobrinulo“ se takozvano Paradajz ostrvo, odnosno Višnjička ada formirana tek sredinom 80-ih godina prošlog veka, koja time ujedno predstavlja i relativno nov oblik u reljefu Beograda. Nalazi se naspram naselja Višnjica, u samom produžetku Ade Huje od koje je deli kraći rukavac Dunava. Budući da se nalazi u neposrednoj blizini nekadašnje deponije, u delu grada koji je pola veka predstavljao industrijsku zonu, ni ova ada se ne može pohvaliti zavidnim nivoom čistoće priobalja i očuvanja prirodne sredine, ali svakako ima potencijala da u budućnosti, uz adekvatno planiranje, postane ekološka baza ovog dela Beograda. Samo ostrvo zaraslo je u gustu šumu i predstavlja autentično parče divljine, bez ikakvih urbanih tragova (izuzev smeća koje reka nanosi), na samo 8 kilometara od centra grada. Naziv Paradajz ostrva je simboličan i vodi poreklo od samoniklog paradajza koji je pronađen na više različitih lokacija na ostrvu.


U drugom delu upoznajemo preostalih šest, skoro potpuno divljih, beogradskih ostrva...