Kafanski duh starog Beograda | Staro(beo)gradske priče

Objavljeno 20. februara 2019.


„Skadarlija puna dima, još mi noću ne da mira

još u mutnim tutnje snima Dva jelena, Tri šešira...“

                                                                            Gustav Krklec


 

Ne, nije ovo tugaljiva priča o starim i boljim vremenima, o nekom lepšem životu i mladosti... Ovo je priča o zaboravljenom kafanskom duhu, o zategnutim kariranim stolnjacima, čokanjčićima, mirisu kuvanih jela i nezaobilaznom kafanskom žamoru.

Teško bi bilo ukratko objasniti strancu, koji ne poznaje Beograd i naše ljude, šta je to kafana i šta je ona značila našem društvu. A značila je mnogo, od kulture, preko nauke, do politike. Bile su i svojevrsni gradski orijentiri. I danas se stari Beograđani orijentišu prema, sada već nepostojećim kafanama, kao prema nekim nevidljivim putokazima. Često se čuje „to je pored Tri lista duvana, druga raskrsnica levo...“.

Beogradske kafane su, od vajkada mesta gde se okuplja svakojaki svet, od pijačnih radnika, mangupa i lokalnih džeparoša pa do profesora, lekara i akademika. Neretko se to društvo i mešalo pa je dolazilo do čarki i svađe. Ali sve se to uglavnom završavalo rundom pića.

Pokušaću da napravim jedan kroki stare beogradske kafane. Nije to lako, treba se vratiti u davna vremena kada su Beograd i Beograđani bili drugačiji i kada je život bio laganijeg tempa. Kao i svaki kroki, ovo će biti samo kratke crtice o starim beogradskim kafanama, jedan mali uvod u taj čarobni svet. Ali da krenemo od samog početka.

Kafane na ovim prostorima imaju dugu tradiciju, možda i najdužu u Evropi. Prvi objekti ove vrste u Beogradu zabeleženi su još početkom XVI veka u vidu aščinica i mehana. Bila su to mesta za ispijanje kafe, napitka kojeg su nam sa istoka doneli turski osvajači. Te stare turske aščinice bile su niskih plafona, bez stolova. Za vreme Austrijanaca u Beogradu u XVIII veku postojale su i četiri pivare i čak oko 140 gostionica. Međutim, nisu ni sve kafane bile kafane. Bilo je tu i krčmi, mehana, gostionica, aščinica. Svaka je pružala različite usluge ali ono što im je svima bilo zajedničko jeste da su nudile piće i da su okupljale najrazličitije ljude. Pojedini esnafi imali su svoja mesta za druženje i teško se ulazilo u taj krug.

Velika promena u razvoju kafana dogodila se tokom XIX veka. One, između ostalog postaju mesta za trgovinu, pa se neretko pored pića i hrane koju su služili mogla kupiti i ostala roba. Kafane su u ovom periodu bile i stecišta trgovaca, koji su u njihovoj tami ugovarali raznovrsne poslove. U Beogradu je 1836. bilo čak 199 kafana i mehana. Prva moderna kafana evropskog tipa otvorena je 1848. godine od strane švajcarca Petera Korana u Savamali.

Iako se kafana teško može vezati za kulturu, ipak ono što je pozorište značilo za razvoj savremenog društva u razvijenim evropskim zemljama, kod nas je bila upravo kafana. Mesto koje okuplja sve slojeve društva. Mesta gde su evropski život i stil najlakše nalazili put do građana. U njima su pomerane granice. Tako su prve pozorišne predstave igrane u kafanama, prva električna sijalica obasjala je unutrašnjost kafane Hamburg (Proleće), na uglu današnjih ulica Masarikove i Kneza Miloša. Prvi telefonski razgovor obavljen je u Tri lista duvana. U starom Kolarcu na Trgu Republike, održan je i prvi sajam knjiga, a u Zlatnom krstu prikazana je prva filmska projekcija... Mnoge političke i istorijske odluke donošene su upravo na kariranim stolnjacima, a za njima su osnivana i društva građana od kojih neka i danas postoje.

Imena kafana su posebna priča. Kafedžije su često u nazive stavljali svoja imena ili imena poznatih ličnosti, pa su tako postojale Stevan Sremac, Branislav Nušić, Kod Tanaska Rajića, Tričkova kafana... Mogla bi se i geografija učiti iz imena starih kafana. Bile su tu one koje su imenima asocirale na daleka mesta poput Dardanela, Venecije, Ženeve, Bosfora, Moskve, Pariza, Odese, Češke krune, Amerike... a bilo je i onih iz okruženja poput Kičeva, Žagubice, Dubrovnika, Deligrada...

Najpoznatija je, ipak „?“. Znak pitanja je i najstarija sačuvana kafana Beograda. U toj prelepoj varoškoj kući kafana postoji od 1825. godine a naziv „?“ nosi od 1892. Ona je jedno od retkih mesta gde se još uvek može osetiti duh starog Beograda.

Ne smemo zaobići čuvenu Skadarsku ulicu i njene kafane od kojih neke i danas postoje u gotovo neizmenjenom obliku. Skadarlija, beogradski Monmartr i čuvena Tri šešira, Dva jelena, Ima dana, Kod dva bela goluba... Skadarlijska kaldrma i dalje odzvanja u ritmu velikih boema koji su najlepše godine života ostavili u njoj.

Posle Drugog svetskog rata promenio se način života ali su kafane i dalje bile glavno sastajalište i mesta za razgovor uz čašicu. Nastaju nove, a ima ih puno i iz proteklog vremena. Najpoznatije su bile Poslednja šansa, Madera, Zora, Kolarac, Brankovina, Bled, Zlatno burence, Proleće, Lipov lad... mogle bi se nabrajati u nedogled. Nadaleko je čuven i beogradski bermudski trougao sačinjen od Šumatovca, Pod lipomGrmeča, pored kojeg su se nalazile redakcije Politike, Borbe i Radio Beograda. Urbana legenda kaže da je veliki broj novinara i glumaca nestajao u tom magičnom trouglu i na po nekoliko dana...  

Bilo je to vreme kada se pojavljuju birtije, bistroi i bifei... U njima se služi isključivo piće i često imaju samo šank i nekoliko stolova.

Specijaliteti koji su se služili u ozbiljnim kafanama bili su uglavnom sa roštilja, ćevapčići, pljeskavice (cvrčak!), ražnjići... Od kuvanih jela pred goste su se iznosile pihtije, kolenice, papci u saftu, pohovan mozak... Na stolu je goste često dočekivala korpica sa kuvanim jajima, so i biber.  Svaka kafana imala je svoj specijalitet, tako da se znalo gde šta treba probati.

Glavne ličnosti, bez kojih kafana ne bi bila to što jeste jesu konobari i kuvari. Konobari su dugo zadržali dostojanstvo i uzdržanost od predratnih kolega, obavljajući svoj posao na najprofesionalniji način. Bili su jako poštovani i cenjeni od gostiju, a nereko su postajali i njihovi kućni prijatelji. Blok papir i olovka alatke su bez kojih se nije mogao zamisliti dobar konobar, a bilo je i onih koji su umeli da pamte i po nekoliko porudžbina bez pisanja. Glavni kuvari bili su poznati širom Beograda, tačno se znalo ko pravi najbolji kuvani kupus, a ko je majstor za tripice.

Žamor koji nastaje u kafani ne može se stvoriti ni u jednom drugom prostoru. On je omamljujuć, zanosan, uglavnom pomešan sa dimom i isparenjima raznih alkoholnih pića. Uz njega se lako spava, još lakše polemiše. Ne treba zapostaviti ni muziku koja pravi najlepši štimung žamoru. Muzika uz koju se može razgovarati, piti i veseliti. Sve u isto vreme. Muzičari koji su znali „da te nađu“ u pesmi i na najlepši mogući način ti izvuku i poslednju paru iz džepa. Starogradski orkestri opstaju i danas, u retkim preostalim kafanama.

Današnja kafana je sušta suprotnost gore pomenutim. Poslednjih decenija zatvaraju se one najpoznatije u centru grada, koje su ispisale istoriju na svojim zidovima. Sa njima su nestali i boemi, dostojanstveni konobari i tradicionalni kafanski specijaliteti. Otvaraju se objekti sa kariranim stolnjacima i drvenim stolicama. Na prvi pogled sve to izgleda isto. Ali, nije. Nema starog beogradskog duha koji je vekovima stvaran u malim, zagušljivim i zamračenim kafanama.

Kao i svaki kroki i ova priča ostaje nedovršena...


Autor: Ratomir Veselinović - turistički vodič i geograf