Kastelorizo – grčki duh na krajnjem istoku

Objavljeno 19. septembra 2019.

U ovim putopisima po različitoj i razuđenoj Grčkoj smo vas često vodili po krajnjim tačkama ove divne zemlje, od Gavdosa u libanskom moru, do uskršnjih običaja na Krfu. Ovog puta, na red dolazi, u okvirima Grčke, daleko-istočni Kastelorizo, ostrvo čiji značaj i slava nadaleko prevazilaze pravo lokalno stanje stvari, (ne)udobnost života retkih meštana i neotesane prirodne lepote dubokog Egeja, gde se ovo ostrvce sa pripadajućim hridima ugnezdilo i gde u toku zimske ravnodnevnice sviće čak pola časa ranije nego na drugom kraju zemlje, na zapadu Krfa.


Kastelorizo je maleno ostrvo od jedva 12 kvadratnih kilometara koje se nalazi na udaljenosti od dva kilometra od turskog grada Kaš. Ta pozicija, velika udaljenost od Rodosa, kao regionalnog centra i Atine, kao savremene centralne vlasti, čini Kastelorizo plutajućim džokerom u međunarodnim pregovorima, vojnim i ratnim strategijama, ali i infrastrukturnim pogodnostima koje nikako da pristignu. Tokom vekova, Kastelorizo (ili Megisti, kako se tokom srednjeg veka zvalo, podsećajući da je najveće od arhipelaga u kojem se nalazi) je od Dorskog naseljavanja, protokom vremena, menjalo ruke između helenističkih stanovnika, Viznatinaca, Krstaša i Templara, kako bi savremeno doba dočekalo u otomanskoj okupaciji, iz koje se, nakon mnogobrojnih bitki, promena odnosa snaga i zastava, prolaska kroz italijanske i na kratko francuske ruke, dokopalo svoje grčke matice tek 1948. godine, Pariskim sporazumom. Takvo geopolitičko stanje stvari nije omelo stanovništvo da u potpunosti zna i priznaje svoje grčko poreklo i težnju za sjedinjavanjem sa političkom lučom u Atini i duhovnom u Konstantinopolju, gde stoluje Vaseljenski patrijarh. Na to ćete naići u svakom kutku ove svojevrsne vojne krajine – na šta će novinare koji u potrazi za senzacionalnim pričama podsetiti i lokalci – Kastelorizo je pedalj grčke zemlje i neka svi ostali zaborave na njega.

Ipak, kako „ostali“ nikako ne zaboravljaju na njega, na ostrvu je snažno prisustvo grčke vojne mornarice, koja sa razlogom često patrolira vodama između Kasteloriza i manjih, nenaseljenih hridi Ro i Strogilo. Upravo je ovo poslednje, Strogilo, najistočnija tačka Grčke, na kojoj se nalazi kasarna i mnogobrojni vojnici koji, ponosni što su upućeni na odsluženje obaveznog vojnog roka baš tu, danima patroliraju golim stenama, očima uprtim u plavetnilo Egeja, spremni da svako kretanje prijave štabu. Izuzev napredne tehnične opreme, zapravo se ništa nije izmenilo u pogledu suštine ovih ostrvaca – oduvek su bili izuzetno pogodni za dalekosežno osmatranje istočnog Mediterana, bilo to golim očima kroz prorez u lanenom platnu u starom veku ili modernom optikom u 21. veku. Ostrvce Ro je duboko usadjeno u nacionalno biće Grka, jer je na njemu Despina Ahladioti svakog dana od 1927. godine ponosno i prkosno podizala grčku zastavu, podsećajući zavojevače, prvo Italijane, zatim Nemce tokom Drugog svetskog rata, na prirodne neraskidive veze Kasteloriza sa Atinom. Despina Ahladioti, poznatija kao gospođa sa ostrva Ro, sama je živela na ostrvu nekoliko poslednjih decenija svog života, dizala je zastavu svojeručno sve do 1982. kada se u 92. godini upokojila. Danas se na ostrvcu Ro nalazi posebna garda grčke vojske, koja čuva sećanje na nju i održava zastavu svakog dana.


FOTO: Gürol Eser

Kastelorizo je ujedno i ostrvo čemernih ljudskih sudbina, ispisanih crnim mastilom u knjizi savremene istorije 20. veka. Na prvom mestu, 1943. godine nacistička Nemačka odgovara na oslobođenje ostrva snažnim bombardovanjem, uništavajući većinu kuća na ostrvu. Ekonomski oslabljeni ukidanjem Otomanskog carstva, dugotrajnom italijanskom okupacijom i na koncu, zločinačkim bombardovanjem, Kastelorizjani se u velikom broju sele, mahom u Australiju, napuštajući Egej zauvek. Od 16 000 stanovnika na početku prošlog veka, danas ih je tek dvestotinak. Na ovu brojku snažno deluju novi talasi migracija, ovog puta u suprotnom pravcu, u kojem unesrećeni ljudi iz ratnim vihorom zahvaćenog Bliskog istoka, stvarajući istočnu rutu, pokušavaju da se dokopaju Evrope. U nekim trenucima, migranata je bilo višestruko više od meštana, što je dovelo do još snažnijeg prisustva vojske i policije na ostrvu. No, ovakva geostrateška kretanja i posledične migracije ne omogućavaju ostrvljanima život pun pažnje Atine – na ostrvu često nema ni stalnog lekara, pa se jednostavnije dijagnoze obavljaju telefonski i vajberom, a za ozbiljnije posete lekaru mora se ići čak na Rodos, što je u uslovim lošeg vremena veoma naporno i dugotrajno.

Ovako snažno prisustvo nacionalnog duha, vojne opreme i ljudstva ne sprečava da Kastelorizo bude pravo usnulo ostrvo, udaljeno od gužvi i gungule većih ostrva Dodekaneza, na prvom mestu Rodosa. Prvenstveno jer na ostrvu nema saobraćaja, većina aktivnosti se odvija u lučkom gradiću čije raznobojne fasade kao da sakrivaju o kakvom mestu je reč.


FOTO: Tony Quinn

Retka su mesta gde se možete pustiti u more direktno sa stola u taverni, kao što to možete u Kastelorizu u lokalima Paragadi i Lazarakis. Najbolje je to činiti pre hladnog uza, obojenog u mlečno-belu boju dodatkom leda, uz meze od oktopoda u domaćem maslinovom ulju. Nastavak gastronomskog puta svakako predviđa stanicu u taverni Platania, na uzvišenju iznad luke, na malom trgu Megisti, koja je zadržala dekor u kojem je 1991. godine sniman čuveni film Mediteraneo. Sva čar mediteranskog života i besmisao rata stala su u krnja dva sata ovog filma. Paradoskalno je da taverna zadržava dekor filma, koji je pak preuzeo dekor tradicionalne dodekaneške taverne, što Platania svakako jeste. No, ne tražite šta je starije, kokoška ili jaje, već naručite stifado od oktopoda ili mekanu jagnjetinu iz furune sa ruzmarinom.

Zanimljivo je da celokupno ostrvo nema niti jedne peščane plaže, već je većina mesta putem kojih se može ući (ili uskočiti) u more kamenita ili betonska. To malo podseća na Jadran, ali boja mora i mirisi dubokog mediteranskog juga odmah raspršuju bilo kakvo poređenje. Kupanje je magično (kako kaže Lorens Darel za akvatorijum Kasteloriza „more je zbunjujuće bistro“), jer uglavnom nema nikog u blizini, tek po neki italijanski turista kojih je na ostrvu najviše, naročito u avgustu. Posebno je zanimljivo ostrvce Svetog Đorđa (Agios Giorgos) na kojem se nalazi majušna plaža, crkva i bar sa osvežavajućim pićima koji drže Grk Kikos i njegova žena Turkinja Hurigul, čija je glavna muka gde da pošalju dete u školu – u Kastelorizo ili Kaš. Plaža je krečom ubeljena, baš kao i crkva pored koje se nalazi, suncobrani su plavi, a voda tirkizna. Pića su hladna, postoji generator za zamrzivač ispod posebno konstruisanog trščanog krova, koji daje duboku senku za ledomat.


Kastelorizo nudi mogućnosti i za otkrivanje raznih kulturnih i prirodnih zanimljivosti – od srednjevekovnog zamka na vrhu brega, monumentalnih grobnica, planinskih manastira, crkve Agios Stefanos, najistočnije crkvice grčke države, čuvene plave špilje lokalnog naziva Parasta, druge luke ostrva - Mandraki i još štošta.

Za većinu nabavke svakodnevnih namirnica, meštani idu barkama u Tursku, u Kaš. Neki se čak tamo i ožene ili neke udaju, ali svi naglašavaju da jedni bez drugih ne bi mogli da žive, uprkos čarkama koje dolaze iz Ankare i/ili odgovorima iz Atine. Brodovi koji prevoze turiste, ali i rezervne delove za slavine, creva kojim se pretače vino u podrumima oko luke, kao i oštrači noževa za kuvare i kuvarice na ostrvu, ali i mnoge druge stvari bez kojih bi život na ostrvu bio nemoguć, dolaze „od prekoputa“ kako bi meštani rekli. Dakle iz Turske. No, za njih Kaš nije celokupnost Turske, ideja opterećena i istorijom i savremenošću, već odraz svakodnevnog života i propustljivosti političkih granica napram želji da se živi mirno i dobrosusedski.

Posvetite nekoliko dana ovom ostrvu, uronite u njegov tihi ritam i uzavrelu okolinu.


Predlog za gledanje: Mediterraneo (1991)

Predlog za čitanje: Stories of Megisti Kastellorizo

Predlog za slušanje: Mikro mou Kastellorizo



Autor: Miloš Ničić