Tinos – ostrvo vere, kulture i umetnosti

Objavljeno 30. avgusta 2019.

Ostrva u kikladskom arhipelagu veoma često zamišljamo kao divlje kupe izrasle iz uzburkane površine mora; kao gole i vetrom ošibane vrleti koje plene svojom prirodnom jednostavnošću i tek po nekom, sitnom, čovekovom intervencijom – arhitekturom koja u belom najbolje prkosi plavom moru.

Sa Tinosom je zapravo sve to dugačije smešteno – njegova jalova priroda čini samo snažnu osnovu na kojoj su meštani i doseljenici vekovima gradili kosmopolitski centar oivičen morem, svojevrsno utočište jedne od najvećih svetinja grčkog pravoslavlja i nekoliko najvažnijih muzeja istočno od Atine.

Otkrijmo prelepi Tinos...


Plaza Kolympithra, ostrvo Tinos

Tinos je relativno veliko ostrvo, koje je po površini četvrta u redu kikladskih gromada, odmah iza Naksosa, Androsa i Parosa, a nalazi se tik uz šljašteći Mikonos. Uprkos toj blizini, Tinos se od njega razlikuje u svim značajnim aspektima. Veliko je i u pogledu stalno naseljenih ljudi - preko 8000 žitelja je kako zimi, tako i leti nastanjeno na ostrvu. Uz postojanje značajne infrastrukturne podrške u vidu razvijenog školskog sistema, zdravstvene zaštite, pa i redovnih brodskih i avio veza sa Atinom, Tinos je veoma prijatno mesto za život, što samo doprinosi specifičnom karakteru ostrva koje time izbegava zamke sezonskog turizma i učmale uspavanosti tokom zimskih meseci.

Kosmopolitski karakter ostrva nastao je još u srednjem veku, kada je Tinosom vladala mletačka ruka, ljubomorno ga čuvajući od otomanskog zavojevača, odolevajući sve do 1714. godine, kada ostrvo definitvno postaje deo Istočne imperije. Nedugo zatim, Tinosom se vijori slobodarski duh grčkog rata za nezavisnost, te ostrvo biva oslobođeno već 1821. godine. Zahvaljujući dugotrajnoj vladavini mletačke republike i zbog toga snažne i uspešne odbrane od čestih piratskih napada, na ovom ostrvu je preostala značajna zajednica katoličkog stanovništva, što čini posebnu notu različitosti na ovom lokalitetu. Katolički manastir Svetog Josifa (Manastir jezuitskih otaca Tinosa) je veoma zanimljiv za obilazak, jer neočekivano spaja grčke predele i prilike, tradicionalno vezivane za pravoslavlje, sa katoličkim ambijentom, baroknom arhitekturom i detaljnim oblikovanjem prostora.


Manastir Blagovesti presvete Bogorodice, Tinos

Tinos je ipak najpoznatiji po pravoslavnom manastiru posvećenom čuvanju čudotvorne ikone Blagovesti Presvete Beogorodice, ikone nastale iz pera Jevanđeliste Luke, jedne od sedamdeset ikona koliko je ovaj Hristov učenik načinio. Zbog čudotvorne ikone i manastira, ostrvo je najznačajnije hodočasno mesto u Istočnom Mediteranu, na koje godišnje dolazi više stotina hiljada vernika. Ikona Balgovesti (Megaloharis na grčkom) pronađena je u bašti jedog od meštana tek neki dan nakon proglašenja grčke nezavisnosti 1821. godine i zbog toga je Presveta Bogorodica i zaštitnica Grčke države, a na njen praznik, 15. avgusta, je državni praznik i neradni dan, te se najviši zvaničnici okupljaju na Tinosu zarad crkveno-svetovne proslave. Ono zbog čega su ova ikona i crkva poznatije, jesu njene čudotvorne odlike, zbog kojih stotine hiljada vernika, Grka i stranaca, hodočasnički posećuju ovo ostrvo, nadajući se pomoći Bogorodice i osnaživanju svoje vere. Oni se na ostrvo iskrcavaju na kolenima i „četvoronoške“, u poniznom puzajućem hodu se upućuju ka crkvi, koja se nalazi na bregu iznad luke. Za njih je odvojen poseban deo ulice i trotoara, kako bi nesmetano mogli da prate običaje, penju se strmom ulicom od luke, držeći veliku sveću u rukama. Na dan Bogorodice, na ostrvo se sjati desetine hiljada vernika, a u posebno svečanoj litiji, ikona se iznosi i uz počasti pronosi kroz grad.

Isti datum, 15. avgust, ovog puta 1940. godine na Tinosu takođe, je odjeknuo srcima Grka, kada je bez objave rata Musolinijeva podmornica torpedovala i potopila grčku krstaricu Eli, veteranku Prvog Svetskog Rata, koja se tu nalazila zbog proslave Velike Gospojine i državne svečanosti. Danas se taj datum vazda pominje 15. avgusta na Tinosu i kroz govore zvaničnika pronosi celom Grčkom.


Nalaziste mermera, Tinos

Ali, kospomolitski karakter među kikladskim biserima Tinos nije zauzeo isključivo zbog razvijenog verskog turizma i centralnog mesta u panteonu svetovnih izvorišta nacionalnog duha, naprotiv! Bogata nalazišta mermera, te venecijanska tradicija izrade umetničkih predmeta omogućila je snažno stvaranje akademija lepih umetnosti i nastanjivanje mnogobrojnih vajara i slikara, što lokalnih, što iz drugih delova Grčke. Takva tradicija na ostrvu vidljiva je u mnogobrojnim muzejima, na prvom mestu Muzeju umetnika Tinosa, te Muzeju mermernih umetnosti. Posebno vredna dela koje svakako treba videti su platna slikara Nikolaosa Gizisa.

Grad Tinos vas odmah zaslepi svojom belinom, čim se iskrcate iz luke, čemu su zaslužne belim krečom omalane fasade njegovog glavnog grada. Ipak, pravo zadovoljstvo nastaje kada se prati nijansa bele, koja kao zaštitni znak ovog ostrva, vodi preko njegovih impresivnih 40 sela do mesta Pirgos, u kojem je mermerni rudnik već vekovima diktirao omiljeni materijal lokalnih zanatlija, koji svoj rad pretvaraju u umetnost. Jedan od njih je i Janulis Halepas, koji prošavši trnovit put afirmacije svoje umetnosti (prvo su ga smatrali ludim, pa je prošao tretman azila za duševne bolesnike), širi slavu mermera sa Tinosa diljem sveta i smatra se tvorcem jedne od najdirljivijih nadgrobnih spomenika na svetu, tzv. Usnule (devojčice) na Prvom atinskom groblju. Beli mermer medju belim fasadama nasuprot plavom nebu i modrom Egeju čine jednu od najupečatljivih slika koje se sa letovanja mogu poneti i nije čudo da se grčka zastava i zasniva na tim motivima – beli pravoslavni krst, belo nebo i plavo more tvore simboliku ove omiljene zastave.


Tinos valja posetiti i zbog njegovih izvrsnih vidikovaca, koji zbog lokacije ostrva, nude pogled na bezmalo celi arhipelag, posebno iz restorana Exomeria u selu Isternia (gde se možete gostiti i sjanom lokalnom hranom). Uveče se sunce spušta direktno u Egej, a preko dana pogled puca do obližnjih Mikonosa, Androsa i Sirosa. Na putu do Ekso Merije, svakako svratite do obližnjih mlinova Isternije, istorijske znamenitosti posebne lepote. Pored njih, posebnost Tinosa čine i čuveni golubarnici, hiljade manjih ili većih zidanih objekata koji su podizani i narodnim ukusom ukrašeni u kule-zaštitnice golubova koje ovo ostrvo često preleću. Ove male kule geometrisjkih šara od mermera ili cigle i kreča jedinstvene su Tinosu i često su bile način da se lokalni velikaši takmiče u moći i ukusu. Danas, golubarnici i dalje čuvaju svoju prvobitnu namenu i održava ih opština ili poletni pojedinci.

Festivalski život ostrva je najsnažniji na Kikladama, bilo da je reč o gastronomskom Tinos food paths ili muzičkim Tinos World Music Fest ili Jazz on Tinos, a posebno se ureže u sećanje kada nakon koncerta svratite u kafe Filiposa Karajanisa, na trgu mesta Pirgos, na jedan svež, topao i nadaleko poznat galaktobureko uz čašu ledene vode. Nakon toga, peške ili motociklom kući, kroz mirisne poljane Tinosa i u novi dan...

...koji svakako treba započeti na plažama Kolympithra, Agios Markos, Agios Sostis i Agios Fokas. Tinos je ostrvo čuda, ali i prijatnog letnjeg porodičnog ambijenta u kojem se preterivanje Mikonosa ili administrativna gužva Sirosa ne osećaju, a uz blizinu Atine i relativno kratku vožnju trajektom od nepuna 4 sata, pravi je letnji izbor



Predlog za gledanje: poseta obližnjem Sirosu i projekcija filma na Siros Film Festival

Predlog za čitanje: Giorgos Metallinos – Grčki duh i pravoslavlje

Predlog za slušanje: Nisiotika pedia – To tragoudi yia tin Tino


Autor: Miloš Ničić