Ikaria – ostrvo dobrog života

Objektivno gledano, uzimajući poznate kriterijume za procenjivanje kvaliteta grčkih ostrva, Ikarija ne bi zauzimala posebno visoko mesto. Na ostrvu se ne nalazi mnoštvo različitih plaža u steni i pesku od kojih zastaje dah, priroda je zapravo divlja i na mestima negostoljubiva, a vetrovi na severnoj strani su ponekad toliko snažni da znaju na komade pocepati masovne betonske ponte luke, ostavljajući svakojaku pustoš za sobom. Na ostrvu nema ni blistave gastronomske ponude, znamene kikladske arhitekture belih zidova i plavih krovova, modernog noćnog života i istančane ponude kulturnih institucija koja bi putem eventualnih savremenih ili tradicionalnih muzeja, galerija, međunarodnih filmskih festivala ili slikarskih smotri i kolonija privlačila posetioce.

Uprkos svemu tome, Ikarija je veoma poznato i snažno voljeno ostrvo, u Grčkim i međunarodnim okvirima; njene obale su leti gusto naseljene turistima, a život na ostrvu je preko cele godine izrazito aktivan.

Šta to Ikariju čini tako zavodljivom?

FOTO: Rosa-Maria Rinkl CC BY-SA 4.0

Ikarijsku povest karakterišu burne epizode i tutnjava zavojevača, a svoje ime nosi po legendarnom mitskom letaču Ikaru, koji je vinuvši se previsoko u nebo tokom leta, pao u obližnji kutak Egeja. Najverovatniji razlog za imenovanje ovog ostrva kao smrtonosnog mesta, makar za basnoslovnog Ikara, jeste izrazito opasno more koje ga okružuje. Zato je na njegovim obalama još u klasičnom periodu sagrađen hram boginji Artemis, (između ostalog i) zaštitnici moreplovaca, koji su prinoseći simbolične žrtve pokušavali da smilostive more i osiguraju sebi mirnu plovidbu ovim opasnim delom akvatorijuma. Hrišćanski vitezovi su držali ostrvo sve do početka 16. veka, kada ono pada u otomanske ruke i pokazuje svoj odlučan otpor – prvi emin (poreznik) koji je zakoračio na ostrvo je brzopotezno obešen. Samo veštim pregovaranjem su meštani izbegli tragediju odmazde – nije utvrđen krivac, a administrativni centar novog carstva je odlučio da nije unosno (a ni časno) kazniti celo stanovništvo. Tokom Grčkog ustanka, ostrvo se 1827. odvaja od Imperije, ali ne biva uključeno u mladu nezavisnu državu, te biva primorano da opet prihvati otomansku okupaciju, sve do 1912. godine.

Za vreme burnog Grčkog građanskog rata (1946-49), sukoba koji je pratio tek završen i za Grke užasno iscrpljujući Drugi svetski rat, Ikarija je postala egzilni dom za preko deset hiljada komunističkih begunaca od režima, među kojima su mnogi bili pesnici, pisci, prevodioci, kompozitori i naučnici, koji su „vunena vremena“ u trajanju od nekoliko godina proveli na ostrvu, ostavljajući za sobom kosmopolitski trag, ali i nadimak – crvena stena. Zaostvaština vekovnog otpora, ali ovog kratkotrajnog i sadržajnog spoja ruralnog okruženja surove prirode i mnogobrojnih političkih izbeglica, je posebna atmosfera individualnosti, promišljenosti i skromnosti na ostrvu. Na prvom mestu, stanovnici Ikarie su prilično samosvojni, većina se i po zanimanju (a ne samo hobijem) bavi uzgojem koza, koje uz subvencije Evropske unije po grlu čine osnovnu delatnost na ostrvu; mnogi obrađuju svoju zemlju, održavajući bašte sa organskim povrćem, voćem i lekovitim biljem, proizvode svoje vino, rakiju, maslinovo ulje i nadaleko poznat med i medovaču, za koju tvrde da je osnov njihove legendarne dugovečnosti.

Danas je Ikarija jedna od pet svetskih „plavih zona“ – enklava dugovečnosti u kojem stanovništvo regularno premašuje životnu dob od 90 godina u zdravlju i radu. Ovo je posebno zavodljiva činjenica u vremenu u kojem imperativ zdravlja uključuje svakodnevne odlaske u teretanu, posebne režime ishrane, suzdržavanja i druge forme „kažnjavanja“ sopstvenog tela u ime budućeg zdravlja i dugog života. Ikarioti se svojim životnim ritmom potpuno suprotstavljaju ovim diktatima savremenog Zapada, odbijajući instant recepte za zdravlje i nastavljaju svojim tempom u stogodišnju dugovečnost. Ovaj izvod mladosti, mnogi naučnici koji su proslavili Ikariju objašnjavaju ne samo nutritivnim faktorima i fizički aktivnim životom, već na prvim mestu društvenošću, pripadnošću zajednici i osećajem povezanosti sa drugim ostrvljanima, što dovodi do osećaja smislenosti života i radosti koju on donosi, uprkos materijalnim teškoćama, surovim zimama i turistima gustim letima. Ritam na ostrvu je mediteranski, radi se pre podne, zatim ruča i odmara, uz poneki posao koji ostane za popodne; večeri su za druženje i igru. Vera u boga, neodricanje od ukusa i doživljaja života (na prvim mestu alkoholnih pića i cigareta), osećanje poštovanja prema starijima i njihovo neisključivanje iz društva zaslužno je za srećan, zadovoljan i ispunjen život mnogobrojnih Ikariota, koji poput Konstantinosa koji u svojoj 100. godini i dalje proizvodi vino, jednostavno „odbijaju“ da umru.

Na ostrvu nema stresa – veoma često će vlasnici svoje radnje otvarati i zatvarati u vreme kada im to odgovara, usklađivajući radno vreme sa drugim obavezama koje imaju tog dana. Takva nonšalantnost ponekad ume da bude neuobičajena za turiste, ali joj se svi ubrzo i sa zadovoljstvom prilagode, jer se večeri, naročito leti, poslovično provode na trgovima, gde su taverne (čak i za grčke okvire) dupke pune i u kojima se često ostaje i iza ponoći. Uz ovakav život, poštovanje porodice, prijatelja i posetilaca, Ikarija i njeni stanovnici kao da se smeju u lice savremenom zapadnom načinu života koji u svojoj instrumentalizovanoj materijalnosti i iscepkanosti, žurbi kroz vreme koje curi, tehnološkoj zavisnosti; kroz gubitke i izgradnje identiteta, spiritualne potrage i suprotstavljenje lajfstajlove konzumerizma pruža upravo suprotno – život u stresu i bez osećaja pripadnosti i utemeljenosti.

FOTO: George Tsiagalakis CC BY-SA 4.0

U ovakvom duhu, nije ni čudo razumeti da je ovo ostrvo svetski poznato po svojim vašarima, panađurima i proslavama na otvorenom. U periodu od maja do oktobra, više ovakvih svetkovina nedeljno na okupu drži ostrvsku zajednicu, kojima je ovakvo obeležavanje svetaca zaštitnika od velike važnosti. Pored mogućnosti da se drže na okupu, uživaju u hrani i piću, panađuri pružaju i mogućnost da se sakupe sredstva za infrastrukturne radove na crkvama, školama i putevima. Jedan od najupečatljivijih vašara je onaj posvećen Svetom Janisu, u selu Hristos Raheon, svakog 24. juna, tokom kojeg se hrišćanske tradicije spajaju sa arhajskim ritualima preskakanja vatre i paljenja majskog venčića kao simboličnog čina pročišćenja tela i duše.

Mogućnosti za posetu ovom neobičnom ostrvu su mnogobrojne i vredne razmatranja, jer se na Ikariji pored kupanja i sunčanja na plažama (od kojih su najlepše Nas i Sejšeli), može svašta drugo raditi – planinariti ili se spuštati u pećine, voziti kajak tik iznad brane ili peti uz vodopade. Hoteli i pansioni nude smeštaj za svaki budžet, a usled „anarhističkog“ duha ostrva, moguće je i (često) nekažnjeno uživati u divljem kampingu, ukoliko se strogo pridržavate pravila bezbednosti u prirodi. U selu Akamatri vredi posetiti petstogodišnji hrast, koji je bio zborno mesto vekovima, ali i mesto vešala u kriznim trenucima, a u mestu Arethousa kapelu Teokepasti, isklesanu u steni. Zalazak sunca je spektakularan u ribarskom selu Avlaki, gde se može produžiti na svežu ribu za večeru. Svakako probati čuveni ikarijski med i lokalni Kathoura sir. Za duže posete se preporučuje i izlet na neka od obližnjih ostrva – Mikonos, Siros ili Samos.

tent-camping-1678714_1920

Predlog za gledanje: Ikaria - The Island Where people Live Forever

Predlog za čitanje: Diane Kochilas - Ikaria: Lessons on Food, Life, and Longevity from the Greek Island Where People Forget to Die

Predlog za slušanje: Giannis Parios – Ikariotiko

Autor: Miloš Ničić